Muzika dvadesetog veka

Muziku dvadesetog veka karakteriše raznovrsnost, uvođenje novih instrumenata, korišćenje takozvane elektronske – imprumutacum.ro – ili sintetičke muzike, kao i narušavanje starih i pronalaženje novih načela . Na samom početku nove epohe još uvek su se komponovale simfonije, koncerti i sve ostale muzičke forme, ali u daleko smelijim verzijama. Više je dela za manje orkestre ili solo izvođače, a veliku popularnost je u to doba stekla i muzička komedija, koja se ranije tretirala kao manje vredna muzička forma.

Što se ozbiljne muzike tiče ona se u ovom periodu oslanja na atonalnost ili podelu na 12 tonova, ili veštačku deobu lestvice na 12 polustepena. Zatim se koristi bitonalnost ili istovremeno korišćenje dva tonaliteta, kao i politonalnost što je istovremeno korišćenje više tonaliteta. Pored ovoga bio je popularan još i četvorotonski sistem ili podela lestvice na 24 polustepena. Nešto kasnije se kao stilovi javljaju i takozvani neoklasicizam i neobarok koji se trude da ožive klasične i barokne forme, što je naročito bio slučaj između dva svetska rata. I što je maestralno počelo da se koristi u formi filmske muzike.

Najznačajniji predstavnici ovih stilova su Igor Stravinski, Karlhajnc Štokhauzen, Arnold Šenberg, Bela Bartok, Sergej Prokofjev, Dmitrij Šostakovič kao i mnogi drugi uspešni autori. Ali u isto ovo vreme tehnička sredstva komunikacije se razvijaju strahovitim brzinama i pored bitnih i manje bitnih informacija koje su prenosili, muzika se tu prirodno našla. Odjednom je postalo tako lako čuti izvođenje opere ili koncerta, ali i drugih prizemnijih muzičkih oblika nastalih iz narodne tradicije.

Američki kontinent kao konglomerat nacija izrodio je više narodnih stilova muzike od kojih su se kantri ili južnjački belački stil, i džez kao crnački , takođe potekao sa juga, pokazali kao najtrajniji. Džez je stekao toliku popularnost da su se njime bavili i moderni kompozitori kao na primer Džordž Geršvin koji je komponovao i prvu džez operu “Porgi i Bes”. Džez, uz gospel pevanje, kao crkveni stil, sada je trasirao put novim oblicima muzike. To su prvenstveno bili rokenrol, pop i sve popularniji ritam i soul, koji se sada prosto naziva samo soul.

Muzika se najčešće prenosi preko radija, a kasnije i televizije, i sada široke narodne mase imaju pravo da biraju šta žele da čuju javno. Polako se zaboravljaju stare tehnike i opersko ili operetsko pevanje biva gurnuto u stranu mnogim pop izvođačima. Čuveni Endi Vorhol tada izjavljuje kako će televizija doneti fenomen da će svako od nas biti popularan na pet minuta, što se pokazalo tačnim u slučajevima određenih muzičara koji su bili poznati samo po jednoj pesmi.

Kasnije sa razvojem tehnologije u muziku ulaze i elektronski instrumenti, razvija se fank, pank, hip hop, elektro stil koji kasnije prerasta u tehno. Ravnotežu pop muzici sa druge strane drže “indi” zvezde ili muzičari koji se ne obaziru na tražnju tržišta. Danas muzička industrija stoji rame uz rame sa naftnim i informacionim sektorima proizvodnje, i tretira se kao ozbiljan biznis sa ogromnim profitima. Međutim, gledano lično, potrebno je samo da u svemu tome pronađemo meru i deo svoje duše u nekim notama koje u baš u određenim trenucima odgovaraju našem raspoloženju, a ne svetskim trendovima. I umećemo da uživamo.