Ludvig van Betoven

Ludvig van Betoven je nemački kompozitor koji je rođen 1770. godine u Bonu. Otac mu je bio dvorski muzičar i videvši jednom nastup legendarnog Mocarta dok je još bio dete, počeo je da podučava svog sina muzici i sviranju klavira i violine, vrlo često preterano ga iznurujući. Cela mladost ovog svetski poznatog kompozitora je bila vrlo teška pošto mu je otac bio alkoholičar, a majka često bolesna. Samim muzičkim obrazovanjem ipak je uspeo da se brzo osamostali i počeo je da zarađuje kao drugi orguljaš na dvoru. U to isto vreme naučio je da svira violu i čembalo, i počeo da komponuje prva kamerna dela.

Da bi se dalje usavršavao sa sedamnaest godina otputovao je u Beč koji je tada bio svetski centar muzike, ali je vrlo brzo i sam postao jako popularan zahvaljujući svojim kamernim delima, fantastičnoj improvizaciji i klavirskoj virtuoznosti. Deceniju kasnije počeo je da komponuje svoju prvu simfoniju i ubrzo ju je i završio. Međutim, u tom istom periodu njegovog života počele su kod njega da se javljaju problemi sa sluhom, počeo je da se ponaša nabusitije i da izbegava ljude. Često je odlazio u prirodu i to mu je pomoglo da pronađe novu inspiraciju i nastavi dalje.

Treća simfonija koju je komponovao postigla je fenomenalan uspeh prilikom premijere i kasnije, a interesantna stvar vezana za nju je da ju je Betoven komponovao u čast Napoleona i nazvao “Velika simfonija posvećena Bonaparti”, da bi kada je čuo da je Napoleon odbacio republikanske ideje, preimenovao svoje delo u “Eroika” ili Herojska simfonija. Nekoliko godina kasnije završio je posle mnogo prepravki i svoju jedinu operu pod nazivom “Leonore”.

U prvoj polovini devetnaestog veka Betoven je zajedno sa Rosinijem činio dvojac najpopularnijih kompozitora Evrope, a njegove simfonije ojačane revolucionarnim idejama i snagom su postale redovne na repertoarima svih velikih orkestara tog doba. I iako je bio i slavljen i plodan kao kompozitor, Betoven je privatno proveo mnoge dane i godine pod velikim pritiscima okoline i neminovnim događajima života. Komponujući svoju Devetu simfoniju pokazao je da se uzdigao iznad svih privatnih poraza i ovde je po prvi put uneo i stihove Fridriha Šilera iz njegove pesme po kojoj se ova simfonija naziva “Oda radosti”.

Prilikom jednog putovanja u otvorenoj kočiji ozbiljno se prehladio što je rezultovalo teškom upalom pluća. Preminuo je 1827. godine, a njegovoj sahrani je prisustvovalo više od dvadeset hiljada ljudi. Poznat je kao jedan od takozvanih prvih “slobodnih” kompozitora, jer se izdržavao sam od svog rada i nije bio vezan ugovorom za plemstvo. Njegova dela karakterišu stakozvane proširene strukture, puno motiva kojima se dalje menja tonika kroz različita harmonijska područja. Sve ovo stvara neverovatne osećaje kod slušalaca koji imaju utisak da tonu u neko čudesno fluidno carstvo muzike. Takođe je uveo i trend velikih orkestara komponujući za njih više nego spektakularna dela, a njegove inovacije i veličanstvene ideje su ostale da nas nadahnjuju do današnjih dana. Uz Mocarta i Baha, on čini trio takozvanih nenadmašnih kompozitora i inovatora u muzici, i to sa dobrim razlogom. Jer ako ne verujete ovom tekstu, poverovaćete sopstvenim ušima čim čujete bilo koje od njegovih legendarnih dela.